Roditelji su vrlo zbunjeni kada su dečiji strahovi u pitanju, dok psiholozi veliku pažnju posvećuju kategorizaciji i razlikovanju strahova. Zato smo od psihologa potražili odgovor na pitanje kojih se strahova ne treba plašiti a koji su znak za uzbunu.
Vesna Janjević Popović- psiholog:
“Postoje prirodni dečiji strahovi, razvojni strahovi, koji se javljaju valjda kad dete shvati da je posebna osoba od majke. imamo prve strahove od odvajanja, napuštanja i ti strahovi mogu da nas prate ceo život. mi u svakoj novoj situaciji, negde kao beba kad ostane 5min bez majke, reagujemo na napuštanje i ostavljanje.”
Bebe teško doživljavaju odlazak roditelja jer misle da su oni otišli zauvek i svako napuštanje doživljavaju kao da traje mnogo duže nego u stvarnosti.
“Nije dobro da baš u onom trenutku kad imaju intenzivan strah od napuštanja, kad trče za nama, kad ne mogu 10sek da ih ostave da odu u wc, izaberu taj momenat da ih upišu u jaslice ili vrtić, sačekaju da taj prirodni proces prođe, budimo strpljivi i nastavimo da pratimo razvoj”
U ranom uzrastu kod dece je čest i strah od gubitka delova tela.
“Prirodno imaju osećaj da li su celina, da li nešto može da se raspadne ili dogodi. ukoliko gledaju uz to crtane filmove gde se razne stvari urušavaju, raspadaju, pretvaraju u nešto drugo, sa jakim svetlosnim efektima, jakim zvucima, mi podgrevamo detetov strah, pojačavamo ga i pretvaramo u nešto što ne treba da bude.”
Vrlo je važno da roditelji vode računa o sadržajima kojima je izloženo malo dete.
“Vidimo često noću kako deca skaču dok spavaju kad preživljavaju da obrađuju slike koje nisu razumeli. u mnogim emisijama, vestima se pojavljuju fotografije, snimci koje mi deci ne možemo da objasnimo na razložan način gde se nalaze smrskani automobili, užasne slike i strašne informacije.”
Često su dečiji strahovi isprovocirani crtanim filmovima ili pričama o strašnim bićima.
“Ja sad imam u školi imam gomilu strahova dece koja strahom kontrolišu svoje roditelje. ne sme da ode u toalet jer se boji da će da ga sačekati čudovište. ne sme sam da spava u sobi, budi celu porodicu, svi su organizovani da pomognu detetu kako da preživi strašna bića koja se nalaze u kući i cela porodica postaje njegov zarobljenik.
Nekad kad je nešto strašno možemo da pojačamo tu situaciju time što ćemo praviti šta sve najstrašnije može da se dogodi. ljudski mozak ima divnu osobinu da ne želi da se bavi jednom aktivnošću već traži promenu. igrajući na kartu potrebe za promenom naši ustrašeni prestaju da se plaše.”
Između 6. i 7. godine javlja se i prirodni dečiji strah od smrti.
“Naš razložni odgovor u toj situaciji će pomoći da dete prevaziđe taj strah i ponovo u sledećoj fazi kad bude adolescent pitaće se gde je njegov identitet, ko sam i šta želim da budem. to su prirodni strahovi i mi kad prevazilazimo neku fazu u životu i razvoju, kad osetimo da smo voljeni, važni drugima onda nam strahovi nestaju.
Strah je često signal naših sveopštih nesigurnosti i provociranih strahova.”
Detetu koje je uznemireno mirnim glasom treba objasniti da je sve u redu.
“Ako se mi plašimo neke situacije i prenaglašeno reagujemo dete će dobiti uslovni refleks da je nešto opasno iako zapravo nije.”
U određenim slučajevima strah od odvajanja može da se poveže sa polaskom u školu.
“Mi se čudimo da dete koje je jako spremno za polazak, samostalno, sigurno u sebe, učestvuje u predstavama odjednom ima problem sa odlaskom u školu. učitelj i razred toleriše, sve što se od njega traži ume i zna, i onda smo shvatili da ustvari ne želi da se odvoji od mame i da nije razrešio svoj odnos odvajanja sa roditeljem jer on nastupa pred grupom ali mama je u publici.”
U nekim situacijama potrebno je potražiti pomoć stručnjaka.
“Ponekad je potreban ozbiljan psihoterapeutski rad koji ne mora da bude dugoročan, nekoliko susreta koji će pomoći da se razreši taj odnos i da mame nekad dozvole deci da odrastu.
Ako strah ometa dete u svakodnevnim aktivnostima onda je signal da se traži stručna pomoć. bilo šta što radimo što preterano oduzima vreme od igre, sna, hrane, druženja sa vršnjacima, to je signal da nam treba ozbiljna podrška.”
Kada god ste kao roditelj u dilemi da li je neki strah faza u odrastanju ili ipak nešto ozbiljnije, nemojte se ustručavati da se obratite psihologu u vrtiću ili školi.
